Preveo i priredio: Slavko Šćepanović


Se­dam­na­est ofi­ci­ra, se­dam­na­est ne­pri­ja­te­lja rad­nič­ke stva­ri. Ta­kav je bio re­de­nik op­tu­že­nih na tom su­đe­nju.
„Bli­je­di. Po­ku­nje­ni. Ni­če­ga ge­ne­ral­skog.”
Tač­no. Ali ka­ko su oni iz­gle­da­li pri­je za­ro­blja­va­nja?
Pre­ma op­štem obra­scu, op­tu­žni­ca je iz­gle­da­la ova­ko:
1. Oren­bur­ški kor­pus je, pod ko­man­dom ge­ne­ra­la Ba­ki­ća ušao na ki­ne­sku te­ri­to­ri­ju (po­čet­kom 1920. go­di­ne, pod­vu­kao V.Š.), da bi se, kao voj­no-bor­be­na for­ma­ci­ja, sa­ču­vao za bor­bu pro­tiv So­vjet­ske vla­sti;„ na­rod­na di­vi­zi­ja”, ko­ja mu se pri­klju­či­la 1921. go­di­ne, pod ko­man­dom Ta­ka­nje­va i Gno­je­vih, pri­pre­ma­li su se za oru­ža­nu bor­bu pro­tiv So­vjet­ske Ru­si­je;
3. U ci­lju pri­pre­me za svr­ga­va­nje So­vjet­ske vla­sti, ge­ne­ral Ba­kić, sa šta­bom, stu­pio je u ve­zu sa Ja­pa­nom i sa mon­gol­skim ca­rem.
4. Iz­vr­ša­va­ju­ći Un­ger­no­vu na­red­bu broj 15. sa­mo­stal­ni Oren­bur­ški kor­pus i „na­rod­na di­vi­zi­ja” uče­stvo­va­li su u za­jed­nič­kom oru­ža­nom na­pa­du na So­vjet­sku Ru­si­ju.
Je­zgro op­tu­žni­ce, ko­ja se ne mo­že ni uma­nji­ti ni ospo­ri­ti, gla­si: Op­tu­že­ni su or­ga­ni­zo­va­li oru­ža­ni na­pad na So­vjet­sku Ru­si­ju. Zbog to­ga su se­dam­na­e­sto­ri­ca op­tu­že­nih bi­li u „So­snav­ki”.
Ali za­što se­dam­na­est? I za­što baš oni?
Kao i sva­ka avan­tu­ri­stič­ka voj­na ak­ci­ja, or­ga­ni­zo­va­nje ovog na­pa­da je bi­lo pre­kri­ve­no ve­lom pot­pu­ne taj­no­sti. Sa­mo je ša­či­ca ofi­ci­ra zna­la ku­da se i zbog če­ga ski­ta šest hi­lja­da Ba­ki­će­vih voj­ni­ka, ko­ji su iz­ne­nad­no na­pu­sti­li zi­do­ve od ne­pe­če­ne ci­gle na ri­je­ci Emilj, a po­tom i u op­sa­di sru­še­nu tvr­đa­vu Ša­ra-Su­me. U spre­zi sa Ba­ki­ćem bio je pred­u­zi­mlji­vi, su­ro­vi i lu­ka­vi Ka­ja­go­ro­dov, sa ko­jim su jed­no vri­je­me kon­tak­ti ostva­ri­va­ni pu­tem ši­fro­va­ne po­šte, ili di­rekt­no pre­ko gla­sni­ka i ku­ri­ra iz je­di­ni­ce ko­ja mu je bi­la spe­ci­jal­no do­di­je­lje­na. Ba­kić je bio uvje­ren da se kre­će pod ne­pro­vid­nom cr­nom za­vje­som i da će se ob­ru­ši­ti na So­vje­te kao grom iz ve­dra ne­ba. Ali ne­gdje u Ni­ko­la­jev­sku je bio po­sta­vljen ekran za po­sma­tra­nje i pra­će­nje, na ko­je­mu se ne­kim ču­dom pro­jek­to­va­lo sva­ko kre­ta­nje kor­pu­sa.
Pre­li­sta­će­mo taj pred­met.
In­fo­r­ma­tiv­no-po­li­tič­ko pi­smo Si­bir­skom bi­rou CK Par­ti­je. Ono je da­ti­ra­no 1. de­cem­bra 1921. go­di­ne, i upu­će­no ko­mi­te­ti­ma šest gu­ber­ni­ja: No­vo­ni­ko­la­jev­skoj, Al­taj­skoj, Om­skoj, Tom­skoj, Je­ni­sej­skoj i Ir­kut­skoj:
„...Osta­ci Un­ger­no­vih ban­di po­sli­je nje­go­ve li­kvi­da­ci­je ušle su u Kaj­lar... Ma­nje Un­ger­no­ve gru­pe tu­ma­ra­ju po unu­tra­šnjo­sti Mon­go­li­je”.
I da­lje o Ba­ki­ću:
„...Za­pa­zi­li smo po­ve­za­nost Ba­ki­ća sa Kaj­go­ro­do­vim kod KOŠ-Aga­ča. Oči­gled­no, oni ni­je­su uspje­li da se sret­nu i Ba­kić se vra­tio u Mon­go­li­ju.”
Po­sli­je po­ra­za Ba­ki­ća, 25. ok­to­bra, u re­jo­nu Ho­nur Ulen par­tij­ske or­ga­ni­za­ci­je su u sle­de­ćem in­for­ma­tiv­no-po­li­tič­kom pi­smu Si­bir­skog bi­roa oba­vi­je­šte­ne da je nje­gov od­red po­šao u prav­cu Kab­doa, da se dio tog od­re­da odvo­jio i pri­je­šao na stra­nu So­vjet­ske Ru­si­je, gdje nam se pre­dao... Dru­gi dio od­re­da je, pod ko­man­dom ge­ne­ra­la Kar­na­u­ho­va, sa oko tri­sta do če­ti­ri sto­ti­ne lju­di, po­šao ju­žno od Kob­doa u prav­cu Ti­be­ta, sa ci­ljem da se na­vod­no sa­mo­li­kvi­di­ra. Sam Ba­kić je kre­nuo na Ulan­kom, te­že­ći da se pro­bi­je u Ur­jan­haj.
Ra­nje­na zvi­jer tra­ži­la je si­gur­no uto­či­šte, vu­ku­ći za so­bom svo­ju sjen­ku, svog pra­ti­o­ca, eks­pe­di­ci­o­ni kor­pus pe­te ar­mi­je, ko­ji je for­mi­ran od­lu­kom Si­bir­skog bi­roa.
No­va bit­ka u re­jo­nu ta­ko­zva­nog Ru­skog do­ma sa od­re­dom cr­ve­nih par­ti­za­na Ko­če­to­va. Ba­kić, do no­gu po­tu­čen, po­bje­gao je u Mon­go­li­ju. Bi­la je to ka­pi­tu­la­ci­ja pred dje­lo­vi­ma Ha­ton-Ba­to­ra.
Go­to­vo u isto vri­je­me, a to je ja­nu­ar 1922. go­di­ne, opu­no­mo­će­ni pred­stav­nik Na­rod­nog ko­me­sa­ri­ja­ta ino­stra­nih po­slo­va RSFSR za Si­bir i Mon­go­li­ju, B. Šu­mjac­ki oba­vje­šta­va Si­bir­ski bi­ro iz Ir­kut­ska, di­rekt­no te­le­fo­nom, o de­ta­lji­ma tog do­ga­đa­ja.
Šu­mjac­ki: Što se ti­če Ba­ki­ća, ko­ji je za­ro­bljen sa još če­ti­ri ge­ne­ra­la, pred­u­ze­te su mje­re da ga vla­da Mon­go­li­je, bi­lo ku­da da je usmje­ren, spro­ve­de u Ur­gu i pre­da na­ma...
A ma­lo ka­sni­je, uju­tro, na rad­nom sto­lu Šu­mjac­kog, već je le­žao po­štan­skim ko­li­ma do­pre­mljen sve­žanj pa­pi­ra sa pet pe­ča­ta kar­mi­no-cr­ve­ne bo­je u ob­li­ku sr­pa i če­ki­ća. Oni se i sa­da mo­gu vi­dje­ti u pr­vom do­mu is­tra­žnog ma­te­ri­ja­la. U gor­njem de­snom uglu sve­žnja je broj 44, ko­ji je na­pi­sao is­tra­žni su­di­ja za ve­o­ma va­žne pred­me­te. Na pr­voj stra­ni če­ti­ri ver­ti­kal­na re­da mon­gol­skog ve­za, za­tim ru­ski „POT­PU­NO TAJ­NO” i na kra­ju sa­svim čit­ko: „sa upu­će­nih dva­de­set lju­di – rat­nih za­ro­blje­ni­ka.”
Na si­tu vre­me­na na­šlo se njih se­dam­na­est: ge­ne­ral Ba­kić, ge­ne­ral Smolj­nin-Ter­vand, ge­ne­ral Ste­pa­nov-Ra­zum­nik, ge­ne­ral Kirb­man, ge­ne­ral Še­me­tov, ge­ne­ral Ko­lo­kolj­cev, za­tim se­dam pu­kov­ni­ka, je­dan ka­pe­tan, je­dan pot­po­ruč­nik i na kra­ju je­dan pop.
Kri­vi­ca op­tu­že­nih bi­la je tu, sta­ja­la je pred neo­bo­ri­vim, de­talj­nim kon­kret­nim do­ka­zi­ma i, ma­ko­li­ko to iz­gle­da­lo čud­no, ima­la je ka­rak­ter za­jed­nič­ke op­tu­žbe. To je pri­je bi­la op­tu­žni­ca kor­pu­sa, ne­go okri­vlji­va­nje po­je­di­na­ca. Či­ta­lac će pi­ta­ti: Pa ka­ko su im on­da su­di­li?
Iljin i Fi­li­mo­nov, opu­no­mo­će­ni­ci po­seb­nog odje­lje­nja Zla­to­u­stov­ske stre­ljač­ke di­vi­zi­je po­če­li su is­tra­gu, a za­tim Štejn­berg, ko­ji je oba­vljao is­tra­gu u ve­zi sa po­seb­no va­žnim pi­ta­nji­ma Vr­hov­nog šta­ba, sa­ku­pi­li su či­nje­nič­ni do­ka­zni ma­te­ri­jal ko­ji, isti­na, ni­je u pot­pu­no­sti bio u skla­du sa nji­ho­vom lo­gi­kom i nji­ho­vim pre­pa­ri­ra­njem, ali je nje­gov naj­glav­ni­ji dio bio okre­nut u po­treb­nom prav­cu, i u pot­pu­no­sti je po­ja­ča­vao in­di­vi­du­al­ne op­tu­žni­ce.
Iz­vla­či­mo pa­pi­re iz sve­žnja, pre­li­sta­va­mo, či­ta­mo. Pod lu­pom plo­ve ri­je­či, oži­vlja­va­ju do­ga­đa­ji, sli­ke, mi­tin­gu­ju i pu­ca­ju cr­ve­ni i bi­je­li, užur­ba­no se smje­nju­ju ski­ce bor­be­nih po­lo­ža­ja. Pred na­ma su pi­sma i na­red­be Kol­ča­ka, Du­to­va, Un­ger­na, Ana­nen­ko­va, Kaj­go­ro­do­va, Ba­ki­ća, pre­pi­ska Ba­ki­ća sa „nje­go­vom svje­tlo­šću” mon­gol­skim ca­rem, sa kne­zo­vi­ma, jed­nim od ki­ne­skih ge­ne­ra­la, sa gu­ber­na­to­rom, sa že­nom, otvo­re­ne stra­ni­ce, cr­ve­ni slu­žbe­ni pa­pi­ri, in­ten­dant­ska ar­hi­va, re­fe­ra­ti i iz­vje­šta­ji, ra­por­ti, slu­žbe­ne in­for­ma­ci­je, spi­sko­vi ge­ne­ra­la, dru­gih ofi­ci­ra i či­nov­ni­ka rat­nog vre­me­na, pri­je­dlo­zi za na­gra­de, ugo­vo­ri o do­pre­ma­nju me­sa, dnev­ni­ci, pje­snič­ki opu­si, za­pi­si o koc­kar­skim du­go­vi­ma, do­ne­kle na­du­ve­ne in­tim­ne po­ru­ke, avaj sve to sa­da pot­hra­nju­je mr­lje i ne­spo­ra­zu­me.
Sve je to bi­lo neo­p­hod­no i na­la­zi­lo se tu, na li­cu mje­sta upot­pu­nje­no, i slu­ži­lo je za for­mi­ra­nje dr­žav­ne op­tu­žni­ce.
Za sva­kog od okri­vlje­nih is­tra­ga je for­mi­ra­la po­seb­nu knji­gu do­ka­znog ma­te­ri­ja­la. U ne­kim slu­ča­je­vi­ma je to bi­la po­ve­li­ka knji­žu­ri­na, me­đu či­jim ko­ri­ca­ma je bi­lo sa­ku­plje­no mno­štvo pa­pi­ra i pa­pi­ri­ća, a dru­ge su bi­le ne­što skrom­ni­je, ta­nje, ali je sva­ka od njih ima­la svoj za­klju­čak. Se­dam­na­est po­to­či­ća sli­va­li su se u jed­no ko­ri­to, ko­je je pred­sta­vlja­lo za­jed­nič­ku op­tu­žni­cu, iza ko­je je sta­ja­la So­vjet­ska vlast.
Ka­da bi ustao no­vi op­tu­že­ni, pred­sje­da­va­ju­ći je mi­je­njao knji­gu i is­pi­ti­va­nje je bi­lo iz­u­zet­no kon­kret­no.
(Na­sta­vi­će se)